Тема коју желим да дотакнем данас је прилично тешка. Али то радим да би људи у сличној ситуацији имали прилику да се врате пуном животу. Често морам да радим са људима који су доживели смрт својих најмилијих (деца, муж/жена, родитељи, блиски пријатељи и други драги људи). Понекад се окрећу сасвим другом питању, а како посао напредује, прави узрок проблема постаје јасан. На пример, почетни разлог за контактирање може бити: несаница, апатија, страхови, презаштићеност, покушај контроле понашања драгих људи итд. За многе клијенте, посебно оне са симптомима као што је несаница, лекари кажу „потребан вам је психолог, јер немате објективне разлоге за поремећаје спавања“. А онда ми долази клијент и каже „Не могу да спавам, имам несаницу... Узео сам разне лекове, али проблем није решен“. И онда почињемо да откривамо колико дуго постоји проблем? Шта се десило са клијентом у том периоду његовог живота? И уопште, о чему он (и) размишља када оде у кревет? А онда се испоставља да је најчешће проблем почео када је наступила смрт драге особе, а мисли о њему не напуштају све ово време итд. У таквим случајевима предлажем даљи рад не са несаницом, јер... Ово је симптом, али са тугом, јер... ово је разлог. На шта ми одговарају „ове ране се не могу залечити... Заувек ћу га се сећати (њене) и овај бол губитка ће остати са мном заувек. С тим у вези обично објашњавам: 1. Рад са тугом не подразумева изазивање амнезије код клијента. Стога ћете наставити да се сећате особе, али ово памћење ће бити светло. Са осећањем захвалности (можда неким другим топлим осећањима) због чињенице да је та особа уопште била у вашем животу, а можда и са тугом што сада није ту, али не са неподношљивим болом. 2. Бол можда неће бити потпуно уклоњен, али се може ублажити. Просто је штетно за самог човека када после 5 година плаче и пати за покојником, као да је јуче преминуо. У идеалном случају, процес туговања пролази кроз све фазе у року од 1 године (за неке мало раније, за друге нешто касније, али не више од 1,5 године. Много зависи од степена блискости са покојником током живота). Оне. Подразумева се да се особа враћа пуном животу, може сасвим мирно да прича о покојнику, чак и ако сузе крену, то више није тако болно. 3. Понекад постављам питање: „Шта мислите, ако би он(и) (имплицирајући на покојника) видео да патите, да ли би им било драго да живите са овим болом до краја живота?“ . Понекад је ово питање подстицај за почетак рада. Зато што најчешће плачемо за онима са којима смо имали добре односе. А онај ко воли не жели патњу за драгу особу. Ако ово читате и схватите да сте у сличној ситуацији: - још увек патите за том драгом особом која је преминула (а више не говоримо о 1 години од датума смрти); - можда је прошло мање од годину дана од датума губитка, али желите да олакшате период искуства и брзо се вратите пуном животу; - ако вам се чини да се овај бол никада неће ублажити, али овако је живјети неподношљиво - не можете нормално спавати, јер... стално размишљати о овој особи; - кривите себе што нисте учинили довољно да се спасете, што нисте у стању да предвидите догађаје и сл. - кривите оне око себе (лекаре, друге вољене особе или неког другог) за то што особа више није на овом свету; - мислите да немате право да живите добро на овој земљи, јер... та особа није могла да препозна све ужитке овог живота... (Списак се може наставити још дуго). Обратите се психологу или психотерапеуту који се бави овом темом. Нека нам је само светла успомена на преминуле људе. Вама и мени је још увек дато време на овој земљи, што значи да треба да живимо ово време, а не да будемо мртви док смо живи. Можете учинити много више вредности за друге, за себе, па чак и нешто у знак сећања на оне који више нису са нама. Ако желиш.